Nekoliko godina nakon što joj je suprug preminuo, Njujorčanka Marjorie jednog dana u parku razgovarala je sa svojom prijateljicom, maratoncem. ,,Misliš li da bi bih mogla da trčim maraton?”, pitala je Marjorie svoju prijateljicu.

Sedam meseci kasnije, Marjorie se nalazila na startnoj liniji najprestižnije trke Njujorka, za svojih orvih 26 milja. Sa 50.000 drugih trkača. U svojoj 81. godini.

Priča koju je Marjorie ispričala u filmu ,,Late Bloomer”, u Just Do It kampanji dokazuje da ne postoje ograničenja za ljudsku posvećenost sportu – ni sposobnosti, ni iskustvo, ni pol, a svakako, ni starost ne mogu biti prepreke. Iako su mnogi smatrali da je cilj ove (duhom uvek mlade) dame, ipak previsok i da je previše stara da bi ga ostvarila, njeno samopouzdanje se nije promenilo. ,,Što da ne?” postala je njena mantra za postizanje cilja koji je mnogima izgledao suludo.

Kada je istrčala deonicu od Bruklina do Kvinsa, a zatim i do Menhetna, što je više od polovine maratona, znala je da će dovršiti tu trku. Nije htela da se zaustavlja. ,,Verujem da ako možeš da stigneš do pola puta, i ako si još uvek na nogama i trčiš, uspećeš da istrčiš i drugu polovinu,” rekla je Marjorie. ,,Ako započneš nešto što ti je važno i što jako želiš, naći ćeš način da to dovršiš”.